U septembru 2025. godine imala sam isplaniran odmor u Holandiji. Otišla sam da posetim brata, bez velikih planova, sa idejom da se malo odmorim i promenim perspektivu. U razgovoru sa drugaricom koja živi u Amsterdamu, usputno me je pitala da li želim da trčim sa njima Dam tot Dam Loop. Naravno da sam pristala.
Nisam se spremala. Što, da budemo iskreni, nikako nije pametna odluka. Ipak, istrčala sam 16 kilometara.
Dam tot Dam loop
Dam tot Dam Loop je jedna od najpoznatijih drumskih trka u Holandiji i šire. Održava se svake godine u septembru i okuplja desetine hiljada trkača iz celog sveta. Trka je duga 16 kilometara i vodi od Amsterdama do Zaandama, odakle i potiče njeno ime. Poseban utisak ostavlja prolazak kroz IJ tunel, duboko ispod vode, gde se na trenutak izgubiš u sopstvenom ritmu i tišini.
Trčanje i ja
Za mene trčanje nikada nije samo trčanje. To je i glas. Glas kojim govorim o temama koje su retke, teške i često gurnute u stranu. To je mesto gde mogu da ponesem transparent i podignem svest o nečemu što smatram važnim.
Ovoga puta, međutim, nešto je bilo drugačije.
O Bokeškom polumaratonu 2024. čitajte ovde.
Više o mom trkačkom putu čitajte ovde.
Želela sam da i ljudi u Holandiji znaju šta se dešava u Srbiji – o studentskim protestima, o tome kako policija juri mlade ljude po ulicama ni krive ni dužne. Studenti su mi sve vreme bili u mislima tokom trke. Ipak, atmosfera oko mene bila je toliko rasterećena i nenametljiva, da mi je u jednom trenutku postalo neprijatno da trčim sa transparentom.
Kao da sam došla sa teškim vestima na mesto koje je namenjeno disanju.
Nisam mogla da budem u svom uobičajenom borbenom stavu. I to mi je, prvi put posle dužeg vremena, bilo u redu. Prepustila sam se holandskom vajbu – toj lakoći postojanja u kojoj se ne mora sve objašnjavati, braniti ili dokazivati. Na kraju sam se ipak fotografisala sa transparentom. Ta fotografija, međutim, nije objavljena (ali imam je u telefonu).
Verujem da organizatori žele da trčanje ostane prostor koji opušta, a ne opterećuje.
Vreme u Holandiji je promenjivo, pa smo trčali malo po kiši, malo po suncu, malo uz vetar. Trčati kroz uređene, lepe gradove dok se oko tebe smenjuju kanali, kuće i ljudi, poseban je doživljaj.
Na cilju sam očekivala bodrenje kakvo poznajemo u Srbiji i Crnoj Gori – gde se navija za svakog trkača, bez obzira na tempo ili rezultat. Umesto toga, dočekala nas je tišina. Drugačija kultura. Drugačiji odnos prema sportu ili jednostavno lagana trka. I to je u redu.
Moram, ipak, da priznam još nešto. Holanđani i Holanđanke su izuzetno lepi ljudi – i veoma visoki. Tako da sam, pored lepih gradova i dobre trke, imala još lepota da gledam. Ubrzo sam se, sasvim neočekivano, zaljubila u jednog od njih.
Tokom fizičke aktivnosti dolazi do lučenja endorfina.
U svakom slučaju, ova trka me je podsetila da ne mora svaka borba uvek da bude glasna. Da nekad treba samo trčati, disati i dozvoliti sebi da budeš tu gde jesi – makar na 16 kilometara između dva grada, daleko od svega što inače nosiš sa sobom.
